Već tradicionalno, okupili smo se na planinarskom izletu u Nacionalni park Paklenica. Unatoč lošem vremenu, kiši i hladnoći, dobra atmosfera nije izostala – druženje, pjesma i zajednički izazovi dodatno su učvrstili timski duh mladih Uskokovaca.
Izvještaj koji slijedi donosi osobni doživljaj naše Darije Perić, koja kroz svoj prepoznatljiv stil prenosi atmosferu, izazove i najzanimljivije trenutke ovogodišnje Paklenice.
Ko i svake godine našli smo se 3. prvog oko 6 ujutro isprid hangara u klubu. Već je tada padala kiša pa smo ušli u hangar i čekali ostatak ekipe. Na ovu paklenicu je išlo više-manje 30 ljudi! Prošla paklenica bila je posebna, a ova još posebnija jer su i studentići išli s nama! Tako se okupila ekipa 420 i 49er- Marčelina i Tonina, Eva i Noela, trener Karlo s Duškom, Anjom i Lovrom, trener Dino i ćaća Tonko, Ruzina (braća Jakovčev i kokoše/ Petra, Maris i Darija), studentići- Kate, Lana i Karlo, Antonija, Mujo, Danijel, Zoki iz PD-a Velike Gorice plus Seke i još puno poznatih ljudi koji su bili u điru.
Prvi dan bilo je testiranje granica ne izdržljivosti nego hladnoće i pokislosti. Iako je većina ljudi na rancima imala kišobrane i nosila odijela za jedrenje, manjina je ostala potpuno suha. Irena nas je dočekala, a kad je vidila da smo pokunjeno došli, dopustila nan je osušiti robu u kužini. Nije dugo stanje pokunjenosti trajalo jer smo brzo išli u drva. Neki u mokrim gojzericama, neki u kroksicama po skliskom i snježnom terenu skupljali su grane, grančice i debla. Drva su bila teška piLana, ne samo da ih moraš skupit, pa sići nego i osušiti da bi se moga malo ugrijati. Na kraju smo se i uspili na kominu ugrijati, gojze su ispravale, kobase su se cidile, a kantanja nije falilo. U pogonu je bila gitara, zvučnik i naše kantanje.
Drugi dan umisto đira išli smo do Kanjona pokupiti ostatak hrane. Na lugarnici smo imali pit stop odnosno piti – stop. Tribalo je olakšati rance. Mala Petra je došla, druga otišla, doša je i Mark. Marinu je ko i svake godine, bija rođendan, pa je častija. Došle su i Seke i napravile tiramisu (tira-me-na-misu). U domu se svirale gitare, jaja i kazoo, igrale su društvene igre i čitale knjige, a vatra se ložila do 3 ujutro.
Dočekali smo treći dan nestrpljivo, jer smo tad napokon išli u turu. Nakon doručka zaputili smo se put Crnog vrha. Išli smo do Malih močila, toliko je mala da ju skoro nismo našli. Na usponu vidili smo šapu od mede, a na vrhu nije bilo pogleda, puhalo je i bilo je ledeno (prosječno iskustvo planinarenja). Opalili smo sliku i krenuli se spuštat na drugu stranu prema potoku i priko potoka. Na ovoj turi bilo je sveukupno deset padova od čega je jedan bija u potok (Luka Jakovčev). Duška je navečer spremila palačinke, no jedna je bila posebna. Tili smo uvaliti Niki palačinku sa lukom, a on ju je samo prosljedija dalje, ali bar smo dobili reakciju ka da je. Bajlo je na kraju poija lukanu palačinku i skoro nije ni skužija da ima luka koliko ga je u zadnje vrime ija. I mala Petra poila je tiramisu sa lukom i ništa nije rekla.
Zadnji dan, nismo išli u đir, pospremili smo po domu i išli u drva. Poili smo Karlov bolonjez, slikali grupnu sliku i krenuli prema Kanjonu. U suton smo iz Kanjona krenuli i do večeri došli u klub, jer je to jedino misto di smo mogli smrditi.
Dok ovo pišem, planine me zovu, a more me čeka. Kad ćemo opet??
Napisala: Darija Perić
Ko i svake godine našli smo se 3. prvog oko 6 ujutro isprid hangara u klubu. Već je tada padala kiša pa smo ušli u hangar i čekali ostatak ekipe. Na ovu paklenicu je išlo više-manje 30 ljudi! Prošla paklenica bila je posebna, a ova još posebnija jer su i studentići išli s nama! Tako se okupila ekipa 420 i 49er- Marčelina i Tonina, Eva i Noela, trener Karlo s Duškom, Anjom i Lovrom, trener Dino i ćaća Tonko, Ruzina (braća Jakovčev i kokoše/ Petra, Maris i Darija), studentići- Kate, Lana i Karlo, Antonija, Mujo, Danijel, Zoki iz PD-a Velike Gorice plus Seke i još puno poznatih ljudi koji su bili u điru.
Prvi dan bilo je testiranje granica ne izdržljivosti nego hladnoće i pokislosti. Iako je većina ljudi na rancima imala kišobrane i nosila odijela za jedrenje, manjina je ostala potpuno suha. Irena nas je dočekala, a kad je vidila da smo pokunjeno došli, dopustila nan je osušiti robu u kužini. Nije dugo stanje pokunjenosti trajalo jer smo brzo išli u drva. Neki u mokrim gojzericama, neki u kroksicama po skliskom i snježnom terenu skupljali su grane, grančice i debla. Drva su bila teška piLana, ne samo da ih moraš skupit, pa sići nego i osušiti da bi se moga malo ugrijati. Na kraju smo se i uspili na kominu ugrijati, gojze su ispravale, kobase su se cidile, a kantanja nije falilo. U pogonu je bila gitara, zvučnik i naše kantanje.
Drugi dan umisto đira išli smo do Kanjona pokupiti ostatak hrane. Na lugarnici smo imali pit stop odnosno piti – stop. Tribalo je olakšati rance. Mala Petra je došla, druga otišla, doša je i Mark. Marinu je ko i svake godine, bija rođendan, pa je častija. Došle su i Seke i napravile tiramisu (tira-me-na-misu). U domu se svirale gitare, jaja i kazoo, igrale su društvene igre i čitale knjige, a vatra se ložila do 3 ujutro.
Dočekali smo treći dan nestrpljivo, jer smo tad napokon išli u turu. Nakon doručka zaputili smo se put Crnog vrha. Išli smo do Malih močila, toliko je mala da ju skoro nismo našli. Na usponu vidili smo šapu od mede, a na vrhu nije bilo pogleda, puhalo je i bilo je ledeno (prosječno iskustvo planinarenja). Opalili smo sliku i krenuli se spuštat na drugu stranu prema potoku i priko potoka. Na ovoj turi bilo je sveukupno deset padova od čega je jedan bija u potok (Luka Jakovčev). Duška je navečer spremila palačinke, no jedna je bila posebna. Tili smo uvaliti Niki palačinku sa lukom, a on ju je samo prosljedija dalje, ali bar smo dobili reakciju ka da je. Bajlo je na kraju poija lukanu palačinku i skoro nije ni skužija da ima luka koliko ga je u zadnje vrime ija. I mala Petra poila je tiramisu sa lukom i ništa nije rekla.
Zadnji dan, nismo išli u đir, pospremili smo po domu i išli u drva. Poili smo Karlov bolonjez, slikali grupnu sliku i krenuli prema Kanjonu. U suton smo iz Kanjona krenuli i do večeri došli u klub, jer je to jedino misto di smo mogli smrditi.
Dok ovo pišem, planine me zovu, a more me čeka. Kad ćemo opet??
Napisala: Darija Perić
