…Divota (divota), lipota (lipota)
regata (regata) života (života)
divota, lipota, lantina i škota
regata života…
Neno Belan/Regata
Čulo se izdaleka da dolaze. Graja, glasići glagoljivi, a nestrpljivi…
Jedna je skupina, u dobi od dvije i pol do četiri godine, iz Dječjega vrtića Radost, PJ Voštarnica, imenom – pazi sad! – Fritulice, posjetila u utorak, 28. travnja 2026. Jedriličarski klub Uskok.
- Došlo je osamnaestoro djece, pomažu mame i tate, da sve prođe u redu – kaže gospođa Neda Grbin, odgojiteljica.
Njezina je kolegica – a u svakodnevnom žargonu obje su tete – Ankica Mazić.
- Donijeli smo jedro!
Hm, nije baš da u Uskokovim hangarima nedostaje jedara! Ipak, ovo je jedro posebno. Zašto?
- To je jedro što smo ga poslali u vrtić, a djeci je poslužilo kao golema podloga za likovne aktivnosti – objašnjava Marija Uhoda, trenerica u Školi jedrenja i koordinatorica događaja.
Uneseno je jedro u hangar, a tu su pri ruci bili Karlo Krpeljević, jedan od trenera u klubu, te Luciano i Valentina.
- Njih dvoje jedre u klasi Optimist, a bit će asistenti i kormilari – dobacuje trenerica Mare.
Djeca su oko jedra oblikovala grozd svojih glavica, počela su zapitkivati i puno ih je toga zanimalo. K tomu, valjalo je pomoći dignuti jedro, a tu se iskazao Toni, baš k’o vješti jedriličar.
- Jedro je izvrsna podloga za likovnu igru. Njihova je mašta pri tomu neograničena, akrilnim su bojama na jedro prenosili sebe, svoje obitelji, kućne ljubimce, dugu… I sad kad je jedro podignuto, djeca će iz svoje perspektive shvatiti njegovu veličinu – kaže gospođa Grbin.
Jedna djevojčica – Marita – koja se zabavljala sokićem, izvoljela je reći da joj je vruće, uručila mi je svoj gornji dio trenirke, a uspjela je reći:
- Ja sam na jedru nacrtala maaaamuuu, taaatuuuu. I sebeeee. I duuguuuu…
Gdje stanuje duga?
- Ona živi u neeeebuuuu!
Otišla je Marita svojim poslom. Onda su se svi premjestili kod platforme za spuštanje jedrilica u more. Bilo je pitanje tko će prvi zajedriti u jedrilici u kojoj će kormilariti Valentina.
- Ja! Ja! Ja!
Nije lako bilo izabrati, a nekako je ispalo da se sigurnosnoga pojasa prvi dočepao Vito. I eto njega učas u jedrilici. Trenerica Mare i Valentina poučili su ga gdje će sjesti, gdje će postaviti stopala i sve drugo.
- Bravo Vito!
Ohrabren je pljeskom. Onda su se Valentina i Vito otisnuli i jedrili, jedrili, jedrili… U jedrilicu su potom uskakali Leticija, Lejlani, Petar, Nika, Toni…
- Djeco, sad će nam doći jedriličar Petar Cupać. On je jedrio na četiri olimpijade, a na dvije je bio kao trener – kazivao je mališanima Luka Šupe.
Gospođa Neda Grbin dobacuje dodatnu informaciju da je upravo Luka nabacio ideju o cijeloj priči, a nije to tek tako. Luka je, naime, bio jedriličar i dobro zna što su more, valovi, vitar, jedra…
- I djeca i djeca, dobro oni razumiju more – prisnažila je gđa Neda.
Osamnaestoro malih moreplovaca. Strpljivo čekahu svoj red, a kad je Petar pripremio i treću jedrilicu, upravo s onim šarenim jedrom CRO 1091, te ju uz pomoć dvoje mališana suradnika i porinuo, ušao je unutra Benjamin, pa mu se olimpijac priključio.
- Prava posada!
Jedrili su u portu, lovili svaki dašak, a Petar je – vidjelo se s kopna – objašnjavao Banjaminu što je ovo, što je ono, kako se kormilari… I kad su pristali, eto zgodne zgode:
- Djeco, Benjamin je u moru uočio omotnicu čokolade i odmah ju je zgrabio i tako doprinio čistoći mora – kazao je Petar.
Pljesak. Zasluženi. Svaka čast Benjamine!
- Idemo, još malo! Tko je gotov neka se zabavi grickalicama, a ima i vode! – sve pomno nadziru tete Neda i Ankica.
Jesu neki već spomenuti, ali evo imena svih osamnaestoro moreplovaca: Franko, Nikol, Marcela, Mar, Mihael, Bruna, Adrian, Rio, Leon, Luce, Benjamin, Marita, Nika, Toni, Petar, Lejlani, Leticija i Vito.
Trenerica Marija, trener Karlo, Luciano i Valentina, Petar i barba Luka, a došla je ekipu pozdraviti i Angie, uz roditeljsku potporu i doprinos dviju teta, Nede i Ankice, te zaigrani mališani, zaključili su priču. Lijepu priču o kojoj će svjedočiti i umjetnički oslikano jedro na koje se, eto, preselila i ona Maritina duga što živi u neeeebuuuuu…
Tekst: Bernard Paleka
Foto: JK Uskok
