Skupina je došla pješice. Nije daleko od njihova vrtića Pinokio na Putu Dikla do Vitrenjaka. Korak po korak i evo ih…
- Doveli smo dvadeset i petoro djece, neki su predškolci, neki nešto mlađi – kažu Ivančica i Ana, njihove dvije tete.
Nastavlja se priča o polaznicama i polaznicima zadarskih vrtića koji dolaze u JK Uskok i prvi put susreću se s jedrenjem.
- Ma, niiiiijeeee, moj je tata jedrio. I dida!
To je ponosno izjavio jedan dječak. Tata, odnosno dida, jesu Luka i Marin Milardović.
- U naš su vrtić svojedobno išli i sestra i brat Renata i Sandro Petani – govori jedna teta.
Eto, uvijek postoji neka veza. I to je dobro. Mališane je dočekala Marija Uhoda, a njezini su mali asistenti ovaj put bili Allya Ogrinc, Šimun i Lovre Parić i Mihovil Delaš. Veliki, pak, asistenti bijahu Pavle Kostov, Petar Cupać, a priskočio je i Marin Jakovčev.
- Imali smo za oslikavanje dva jedra. Djeca su dala mašti na volju – zbori teta Ivančica.
U hangaru, gdje je posjet službeno počeo, okupilo se mnoštvo oko jedrilica klase Optimist. Netko zna što je jedro, netko ne zna, netko dobacuje da je već plovio, a našlo se i onih koji su bez problema rekli da se jedrilica kreće…
- Na vitar!
Još je pala poneka riječ, pa su mališani u stručnoj pratnji trenerice Marije, Petra, Pavla, Marina, Šimuna, Lovre, Mihovila i Allyje otišli prema pontonu. Tko će prvi?, bilo je pitanje.
- Evo, ja ću!
Franko se spremio. Odložio je svoj ruksak, navukao sigurnosni pojas, a u jedrilici je sve za isplovljavanje pripremio Mihovil. I…
- Bravo Franko!!!
Puhao je južin i premda se sve zbivalo u portu, jedrilice su moćno rezale morsku površinu. Mihovil je spretno kormilario, Franko se namjestio kako treba, a s pontona je olimpijac Pavle dobacivao naputke.
- Škotu! Škotu!
Tad je Leo sjeo u jedrililicu s kormilarom Lovrom, pa je Dominik ušao u jedrilicu s Mihovilom, a kako je među čekačima raslo nestrpljenje, porinuto je još jedrilica.
- Još će jedriti Val, Luna, Pavle, Lani, Mareta, Lovre, Marta, Neo, Mariza, Ella, Ravi, Matteo jedan, Matteo drugi, Ivano, Toma, Mila, Donat, Vito, Emili, Tara, Ivan, Nikša, Mihael i Emanuela – nabrojila je teta Ivančica.
Na moru je, bogme, u jednom trenu bila prava regata. Navijački puk na pontonu spontano je počeo skandirati:
- Dominik! Dominik!
A onaj koji je zajedrio prvi, Franko, kaže da je bilo dobro.
- Rekao mi je kormilar da pazim na glavu. I jesam. Što sam na jedru naslikao? Paaaa, slovo „e“, znaš!
Ako je, pak, u početku i bilo bojažljivih, kako je vrijeme išlo, nelagoda se topila. Na primjer, iz jedrilice se nije dala Mariza.
- Triput smo jedrili do bove i natrag! Voljela bih jedriti kad odrastem – zbori petogodišnjakinja i informira nas da je na jedru naslikala cvijet.
Ipak, rekorder po broju jedrenja postao je Ravi.
- Šest puta smo išli vamo – tamo!
Tko zna, možda će on biti budući olimpijac. Nego, pitala je trenerica Marija mališane znaju li što je olimpijada. Jedan je kazao:
- To je ono kad igraju svi!
A slušali su pomno Petar Cupać i Pavle Kostov. Uskokovi višestruki legendarni olimpijci. Pa ih je Marija predstavila djeci:
- Evo, oni su bili na olimpijadama!
A teta je prisnažila:
- Na olimpijade idu najbolji od najboljih!
Bilo je tu još kojekakvih razgovora, pitanja, čak i nekih poučnih igara s konopom. Baš kako s mališanima i treba biti. I na stoliću prigodna, zdrava hrana, klub je počastio mališane.
- Djeco, još zajednička fotka za kraj!
Njihova dva oslikana jedra kao kulisa, osmijesi od uha do uha, prepričavanje dojmova i priprema za izvješća mamama, tatama, bakama, didovima, prijateljima.
- Kako je lipo kad vitar puše!
Tako je zaključila jedna djevojčica. Možda buduća polaznica klupske Škole jedrenja…
Tekst: Bernard Paleka
Foto: JK Uskok
